Uroš Filipović: Staklenac

Dok sada slušam pjesmu Smoke Natalie Imbruglie i s tom još jednom tužnom slikom koju imam o jednom zagrebačkom dečku koji mi se jako sviđa, mislim da se konačno mogu osvrnuti na ovo što sam pročitao. Kada razmišljam o knjizi, a crno-bijela naslovnica ne pomaže ni najmanje, odmah me uhvati neki dubinski strah koji ne mogu da smjestim nigdje u tijelo, već kao da je raspršen u mom udahu i mogu jedino da ga izbacim kroz izdah. Kroz mnogo izdaha. 

Uroša ću zvati po imenu, pošto je knjiga autobiografska, dnevnički zapis osobe koja zaista postoji. Sada na kraju, mogu samo vidjeti njegovu tugu, sistematsko urušavanje, nemogućnost da se osobnost izrazi. Kada čitam njega, kao protuotrov mi trebaju pjesme Jelene Karleuše, skoro pa jedini pozitivni glas koji dopire iz tog istog Beograda. Jelena je mlađa, mojih godina, Uroš je stariji, i u toj razlici glasova kao da se može vidjeti protjecanje vremena. 

Zapisi počinju oko 1986. godine i završavaju 1993. godine. Imajući u glavi AIDS, raspad Jugoslavije, rat, zaista je nemoguće zamisliti kako netko može živjeti sretno u Beogradu tih godina, biti gej muškarac koji sretno izražava svoje biće. I onda tu ulazi Mitja. Njegova seksualna želja kao da mu pomaže da ostane na zemlji, kao da ga čini imunim na nacionalističko ludilo i kao da pomaže drugima da ih ustabili. Priča kako štićenici njegovog muškog kupleraja zasnivaju heteroseksualne obitelji, a onda mu s djecom dolaze čistiti stan iz čistog prijateljstva, to je možda ono najljepše što sam pročitao u tome. (Mitja kao Fiona iz Steinbeckovog Sweet Thursday). To je vrijeme gdje riječ gej ne postoji, jer i sam seksualni čin između dva muškarca je u Srbiji dekriminaliziran 1993. godine. 

U Uroševom glasu se osjeća još par nota, npr. Beograd koji gubi na svome statusu metropole. Uroš upoznaje mladića koji je netom stigao iz Osijeka kao izbjeglica, te kaže da je Beograd prljav, te kako njima u školi nije bilo bitno tko je bio Hrvat, a tko Srbin. I tu Uroš za njega upotrebljava riječ Hrb, koja je čini se uvriježena: Srbin koji je pohrvaćen. Tu je još idealizacija muškog tijela kroz antičku Grčku, gdje je muško tijelo gotovo kao kip, te s time idealizacija mladosti, muški kod časti na beogradskim “štajgama”, elitistička slika svijeta itd. Eto, već sada je tu Urošev glas u meni, glas promatrača i sudca. 

Ono što meni ipak ostaje kao dominantna slika je muškarac čije seksualno biće nije integrirano u ostatak njegove osobnosti, seksualni čin bez emocije, seksualni čin koji se skoro pa doživljava racionalno. To je usamljeni muškarac, koji kao da živi u vlastitoj tvrđavi, vlastitoj velikoj tvrđavi u kojoj je on jedini gospodar i gdje nitko ne ulazi ni izlazi. U sljedećem zapisu vidim tu nemogućnost da se izađe iz usamljenosti, a slika staklenog Uroša mi ostaje kao osobni demon. 

3. kolovoza 1993. godine

Danas je dvadesetogodišnjica moje prve “prave ljubavi”, ako tako nešto uopće postoji. (...) Kad razmišljam o Filu i sebi, najčešće nas vidim kako sedimo jedan naspram drugog u njegovoj zadimljenoj, polumračnoj sobi, i razgovaramo. Najveći deo vremena tokom ovih dvadeset i više godina, proveli smo razgovarajući. Izgleda da je u tome tajna dugovečnosti našeg odnosa. On tvrdi da je tajna u slaganju naših zodijačkih znakova - Strelca i Blizanca. Možda je u pravu. U njemu sam, po prvi put u životu, našao osobu sa kojom sam mogao da komuniciram. Pre njega, svi moji partneri su mi, nakon seksa, brzo dosadili. U Filu sam, po prvi put, našao “intelektualno stimulativnog sagovornika” koji je uspevao da utoli moju žeđ za “pravom ili suštinskom komunikacijom”. On je, također, bio jedna od retkih osoba sa kojima me nije bilo strah ni da ćutim. Sa njima sam čak i duže periode tišine lako podnosio. Nisam osećao obavezu da stalno i po svaku cenu moram nešto da pričam kako bi održao razgovor. Nekada je čak i ćutanje bilo oblik komunikacije. Bili smo i ostali toliko različiti po karakteru i temperamentu, ali nam je zajedničko bilo unamunovsko “tragično osećanje života”. Obojica smo patili od dosade i melanholije. Zajedno smo pokušavali da nađemo izlaz iz spleen-a svakodnevice, da nekako prevaziđemo otrcani “teadium vitae”. Ali iako ni na teorijskom ni na praktičnom planu nismo uspevali da pronađemo rešenje, naši razgovori i sukobi pomagali su nam da otkrijemo i budemo upravo ono što jesmo. Naš odnos nije nikada bio idealan, ni lak. Bilo je tu ljubavi i mržnje, slaganja i svađa, ali retko ravnodušnosti. Iako se poznajemo tolike godine, još uvek imamo o čemu da pričamo, još uvek imamo strpljenja da se međusobno slušamo. Nismo se ućutali. Nismo postali ravnodušni. Nismo još umrli.  

Michel Ocelot: Dragons et princesses

Le jour s’achève la nuit arrive
C’est pour qu’on peut vivre un nouveau rêve
Nos rêves,
nous les décidons,
nous les déssinons,
nos rêves
nous les inventons
nous les habillons
nos rêves
nous les désirons
nous les construisons
nos rêves
nous les décidons
et nous les vivons.

Quand j’ai entendu cette petite chansone dans le première conte de fée, je me suis senti comme un enfant qui se prépare pour le sommeil. La fait que c’était le soir et j’étais dans mon lit m’a beaucoup aidé de s’immerger dans l’atmosphere et la logique créatrice d’auteur. Maintenant, quand j’ai vu tous les contés, je suis à la fois triste, qu’il y a seulement dix, et à la fois content que le petit voix d’un petit garçon qui déssine ses propres contes est resté dans mon esprit. Maintenat, que je me ballade dans la rue, il me parle.

Je suis plus riche que avant. Les contes écrits par l’auteur, les contes du monde adapté par l’auteur, ils sont très différents l’une d’autre, mais l’espoir, la gentillesse, le bonheur, tous ça, ils partagent. Les protagonistes sont toujours les princes et les princesses contre les dragons, les défis de la vie et de l’ordre social, contre les rois et les pirates. Il y a toujours quelqu’un sage, quelqu’un avec plus d’experiènce qui aide aux ces deux jeunes (il y a aussi une fille qui dessine avec le garçon).

Quelques fois, les histoires m’ont apparus trop simple, mais à cause de sentiments des protagonists, la mélodie de leur voix et à cause de bonheur qui arrive avec chaque fin heureux, j’étais coinvancu. Maintenant, les histoires sont comme la référence de la possibilité du bonheur. Et le première conte, la Maîtresse des Monstres, c’est comme un rêve archetypique que j’avais besoin.